Alloh taolo bandalariga ilm o’rganishni farz qildi. Binobarin Payg’ambarimiz (sallohu alayhi vasallam)ga Alloh taolo tomonidan nozil qilingan dastlabki oyat “O’qing!” deb boshlangan edi. Shundan ko’rinib turibdiki, Alloh taolo ilm olishni dunyodagi barcha mashg’ulotlardan afzalligini bayon qilib bermoqda.
Ilm bu – nurdir. U bilan inson jannat tomon eltuvchi yo’lini yoritadi. Ilm qanchalik kuchli bo’lsa u shunchalik kengroq yerni yoritadi. Dunyodagi barcha narsa vaqt o’tib, ishlatilib, kamayishi aniq, lekin, ilm qancha ishlatilmasin ortsa ortadiki hech qachon kamaymaydi.
Ilm olish inson uchun naqadar bebaho ne’mat hisoblanadi. Nafaqat ilm olish balki uni tarqatish ham saodatli amallardan biridir. Shu bois, Alloh taolo Payg’ambarimiz ( sallohu alayhi vasallam ) ning ba’zi sahobalariga ilm olib, uni tarqatishni Islom dini yo’lida jihodga chiqishdan ham afzal ko’rib quyidagi oyati karimani nozil qildi: «Axir ulardan har bir guruhdan bir toifa odamlar (jang uchun) chiqmaydilarmi?! (Qolganlari esa Madinada) dinni o‘rganib, (jangga ketgan) qavmlari ularning oldilariga qaytgan vaqtlarida, u qavmlar Allohning azobidan saqlanishlari uchun ularni ogohlantirgani (qolmaydilarmi)?!» (Tavba surasi, 122oyat).
Boshqa bir oyatda aytiladi: «Agar bilmasangiz, ahli ilmlardan so‘rangiz» (Nahl surasi, 43-oyat).
Albatta, ahli ilmlar, shariat ahkomlarini puxta egallagan ulamolarimiz biz bilmagan savollarga javob topib, bizdagi johillik zulmatini ilm nuri ila yoritib beradilar.
Barchamizga hadislardan ma’lumki, ilm olish har bir musulmon erkak ayolga birdek farzdir.
Payg‘ambarimiz (sollallohu alayhi vasallam) ilm olish fazilatini shunday bayon qiladilar:
«Alloh taolo insonlarga bergan ilmini ulardan qaytarib olmaydi. Lekin ilm olimlarning ketishi bilan yo‘qoladi. Har bir olim qaytsa (vafot qilsa), u bilan birga undagi ilm ham ketadi. Hattoki diniy maqomlar nodon, johil rahbarlar qo‘lida qoladi. Ulardan fatvo so‘ralsa, johilona fatvo beradilar, o‘zlari ham adashadilar, boshqalarni ham adashtiradilar».
Yuqoridagi hadisdan biz, ilm o’z sohibini tark etmasligini va shu bilan bir qatorda agar Alloh taolo bandalaridan ilmni ko’tarib qo’yishni iroda etsa, avvalo, ilm sohiblarini ya’ni olimlarni ketkazish bilan o’sha qavmdan ilmni ko’tarib qo’yishligini tushunib olishimiz mumkin bo’ladi. Bu ham yetmagandek johil insonlar diniy maqomlarni egallab, o’zlari xoxlagancha fatvo va buyruqlar berib, o’zlarini ham boshqalarni ham yo’ldan ozdirishlarima’lum qilinmoqda.
Banda uchun afzal ilm bu hol ilmidir. Ayni paytda bajarilishi lozim bo’lgan amalning ilmini bilmog’i insonga lozim bo’ladi. Shunda qiladigan ishi nuqson va kamchiliklardan holi va ilm bilan bo’lgani sababidan mukammal bo’ladi.
Payg’ambarimiz (sallohu alayhi vasallam) ning madrasalarida ta’lim olgan buyuk sahobalar ham ilmning yuksak cho’qqilariga ko’tarilganlar. Ulardan eng mashxurlari Ali roziyallohu anhu bo’lib, Payg’ambarimiz (sallohu alayhi vasallam) u zot haqida shunday ta’rif aytganlar: “ Men ilm shahri bo’lsam Ali uning darvozasidir”.
Yana bir ulug’ sahoba ibn Abbos ilm olish jarayonida qanday qiyinchilik ko’rganlari va uning natijasida yuksak darajaga erishganlari haqida shunday deganlar:
«Ilm olishda (qiynaldim), bir oz xorlandim, tilagim hosil bo‘lgach, azizu mukarram bo‘ldim».
Xulosa o’rnida shuni aytish mumkinki, ilm olishni aslo to’xtatmaslik zarur. Zero, Payg’ambarimiz ( sallohu alayhi vasallam)“ Beshikdan to qabrgacha ilm izlanglar!” deb aytib turibdilar. Ilm o’z sohibiga qiyomatda yo uning zarariga yoki foydasiga hujjat bo’lishi mumkin. Qolgani esa bandaning o’ziga ta’luqlidir. Foydali ilm olib va unga amal qilib dunyo-yu oxiratda saodatmand bo’ladi. Yoki buning aksi ham bo’lishi hech gap emas.
Odilxon Abduraxmanov,
Namangan shahri “Abdulqodir qori” jome
masjidi imom-noibi
Ёмонликдан қайтариш
Али ибн Абу Толиб розияллоҳу анҳу Раслуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васалламнинг шаклу шамойилларини, суратларию сийратларини таърифлаб: «Биринчи бор кўрган киши у зотдан ҳайбатланар эди. У зот билан аралашиб, таниган киши эса яхши кўриб қоларди. У зотни сифатлаган киши: “Ундан олдин ҳам, кейин ҳам у зотдек бирор кишини кўрмадим”, дейди, деган» (Имом Термизий, “Шамоили Муҳаммадия”).
Ҳақиқатан, Расули акрам соллаллоҳу алайҳи васалламда салобат ҳам, виқор, марҳамату шафқат ҳам – хуллас, ҳамма гўзал сифатлар, фазилатлар жамланган эди. У зотни илк марта кўрган ҳар қандай киши сергак тортар, виқорларидан, салобатларидан ҳайбатланар эди. Лекин Набий алайҳиссалом билан гаплашган, суҳбатда бўлган одам у зотнинг ҳалимликлари, гўзал сўзлари, мукаммал одоб ва ахлоқларига маҳлиё бўлиб қоларди...
Бугун ўзини Пайғамбаримиз алайҳиссаломнинг умматиман деб ҳисоблаб, у зотнинг суннатларига мос тарзда дўппи кийган, соқол қўйган айрим кишиларнинг, айниқса, ёшларнинг олдига бориб, улар билан танишсангиз, дастлаб хурсанд бўласиз. Бироқ бироз ўтиб уларнинг хатти-ҳаракталаридан ёқа ушлайсиз.
“Албатта, жасадинг (тананг)нинг ҳам сенда ҳаққи бор” (Имом Бухорий ривояти) ҳадисига мувофиқ ҳар чоршанба спорт билан шуғулланамиз. Майдонга борсак, бизлар билан бир вақтда ёнимиздаги майдонга ҳам йигитлар йиғилишди. Соқол қўйган, айримларининг бошида дўппи ҳам бор. Салом беришди, алик олдик.
Чамаси ярим соатлар ўтиб, улардан бири сўкина кетди. Йигитларга қилган ҳавасимиз нафратга айланди. Оғзидан боди кириб-шоди чиқавергач, охири уларга танбеҳ беришга мажбур бўлдим. Бир-икки нафари тамаки ҳам тутата кетди.
“Ёшлар қизиққон бўлади-да”, дея уларни оқлашга шошмаслигимиз керак. Миллий ва диний қадриятларимизга путур етказадиган, бутун бир авлодга салбий таъсир қилаётган иллат – ёшларнинг соқол қўйиб, дўппи кийиб, тамаки тутатганча сўкинаётганини ҳеч ҳам тушуниб бўлмайди.
Яна бир ҳолат. Эрталаб ишга шошиб кетаётсам, чамаси 55-60 ёшни қоралаб қолган бир отахоннинг уловини бир йигит машинаси билан бироз сиқиб қўйди. Шунда соқолли, бошида дўпписи ярашиб турган киши уловининг ойнасидан ҳалиги йигитни бўралатиб сўкиб кетди.
Шу воқеани кўриб, соқол қўйиб, дўппи кийиб олган, бироқ оғзидан боди кириб-шоди чиқаётган ёшлар осмондан тушмаганига, улар ҳам бизнинг орамизда, ўзбек оилаларида яшаб улғаяётганига амин бўлдим.
Ёшларнинг айниб кетаётганига интернет ва ижтимоий тармоқларга соқолли блогерлар, дўппи кийиб олган вайнерлар ва яна аллакимлар жойлаётган бемаъни, тутуруқсиз лавҳалар ҳам сабаб бўлаяпти. Ёшлар тақлидга ўч бўлади. Шу боис улар оилада, кўча-кўйда кўрган нарсаларини амалда қўллашни истайдилар.
Кўчада дўппи кийиб, соқол қўйиб юрган ёшни кўрган одам уни одобли, тарбияли ёки тақводор деб ўйлаши мумкин. Аммо ташқи кўриниш инсоннинг ички дунёсига кафил бўла олмайди. Инсонни кийими билан эмас, хулқи билан таниш керак. Дўппи кийиш яхши фазилатларнинг ўрнини босмайди, соқол қўйиш одобнинг кафолати эмас. Агар инсон ташқи қиёфасидаги маънавий даъвони ички тарбияси билан уйғунлаштирса, шунда унинг кўриниши ҳам, сўзи ҳам, амали ҳам бир-бирига мос келади.
Имом Шофеъий раҳимаҳуллоҳ: “Икки йил илм олдим. Одоб-ахлоқни ўн саккиз йил ўргандим. Қанийди, йигирма йил ҳам одоб-ахлоқни ўрганганимда эди”, деб бежиз айтмаган.
Абдуллоҳ ибн Муборак раҳимаҳуллоҳ: “Одобни ўттиз йил ўргандим, илмни йигирма йил ўргандим”, деган.
Биз юқорида тасвирлаган ёшларда айнан одоб-ахлоқ етишмаяпти, дея оламиз. Бундай кимсаларга кийган дўпписи ақлини ишлатишга монелик қиляпти, иягида соқол ўсибди-ю, аммо онги ўсмабди, дейиш мумкин.
Ёшлик – жўшқин давр. Шу билан бирга, бу даврда ёшлар катталарга тақлид қилиб улғаядилар. Шундай экан, катталар ҳам одоб-ахлоқда барчага намуна бўлсалар, ёшлар улардан ибрат олиб, миллий қа диний қадриятларимизга путур етказадиган ҳар хил ҳолатлардан йироқ бўладилар.
Содиқул масдуқ зот – Муҳаммал соллаллоҳу алайҳи васаллам Аллоҳ таоло Ўз соясига оладиган етти тоифанинг иккинчиси “...Аллоҳ таолонинг ибодатида униб-ўсган йигит...”, деганлар (Муттафақун алайҳ).
Хўш, Аллоҳ таолонинг ибодатида униб-ўсган йигит ким, у қандай бўлади?
Аввало, у сўзи ва амали уйғун бўлган, Расулуллоҳнинг суратларию сийратларини ўзида мужассам этган навқирон авлод вакили бўлади. У ҳар бир ишини Аллоҳ учун қилади, хатти-ҳаракатлари, муомала-муносабатлари Исломннг зилол чашмасидан суғорилган, миллий қадриятларимизда белгиланган мезонларга асосланади.
У ўзига Набий алайҳисаломнинг: “Қиёмат куни мўминнинг мезонида ҳусни хулқдан оғирроқ нарса бўлмайди. Аллоҳ фаҳш ва ифлос сўз айтувчини ёмон кўради” (Имом Термизий ривояти), деган муборак ҳадисларини мезон қилиб олади.
У, ҳадиси шарифда айтилганидек, дунёсини деб охиратини, охиратини деб дунёсини ташлаб қўймайди (Имом Ибн Абу Дунё ривояти).
“Аллоҳ таолонинг ибодатида униб-ўсган йигит” мактабу мадрасада Имом Бухорий, Хоразмийдек “аълочи”, олий таълим муасссасида Абу Ҳафс Кабир Бухорийдек тиришқоқ, пешқадам, Ватан сарҳадларини қўриқлашда Холид ибн Валиддек, Нажмиддин Кубродек моҳир аскар, тижоратда Абдураҳмон ибн Авфдек уддабурон, зироатда Саъд ибн Абу Ваққосдек миришкор деҳқон, тиббиётда Абу Али ибн Синодек ҳозиқ табиб, ҳандасада Аҳмад ал-Фарғонийдек кучли муҳандис, хуллас, ҳаётнинг ҳар жабҳасида барчага ибрат бўлиши керак. Ана шунда унга айтган гаплари, кийган кийимлари, шаклу шамойили ярашиб тушади. Ҳамма унга ва ота-онасисига раҳмат айтади.
Толибжон НИЗОМ